Moj obračun s njima

Kaže meni Igor: “Piši blog. Ana je pisala za prvi tjedan, ja za drugi. Red je na tebe”. Nema “Molim te”, nema “Bi li bio ljubazan...”. “Piši.” Da ga ne volim toliko sad bih mu izbrisao sve s hard diska i otvorio mu Facebook profil s dnevnim statusima tipa - “Carpe diem” ili “You only live once”.
Kad smo već kod toga, mene se nije ni pitalo želim li biti dio tog njihovog Pokreta odmora. Niti želim li se preseliti u onaj smrdljivi kamper gdje nemam niti krevet, nego spavam ispod stola k’o neka džukela. Ja, princ Zvonči. O Bože, šta me snađe pod stare dane.
Ali ok, istina je da su me odveli u Portugal na toplo i da sam jako malo ili skoro ništa morao voziti do tuda, ali nije tu baš tak’ toplo kak su pričali. Zanemarit ću činjenicu da su me u Portugal odveli preko zametenih Alpa i Dolomita i da sam skoro obolio od upale pluća čekajući ih u kamperu dok su oni bordali s nažicanim kartama. Kakvi klošari! Pitao sam par puta mogu li se pridružiti, ali uvijek su imali spreman odgovor: “Netko mora čuvati bicikle u kamperu, a i nemaju tvoju veličinu buca”. Glupost! Nakon toga smo tjedan dana putovali do ovuda, spavali po sumnjivim parkiralištima i vucarali se po lokalnim cestama. ​

Do ovdje, fala Bogu, više neću trčati!

​Kad su krajem prošle godine počeli pričati o tom Portugalu, činilo mi se da mi se konačno sreća osmjehnula. Zamišljao sam let avionom u Business klasi, plaže, komadi, odbojka na pijesku, možda probati malo surfati… Navodno Anini prijatelji imaju tamo ogromno imanje na kojem imaju par kućica. Idealno za moju penziju. Ali ništa od toga. I dalje smo u smrdljivom kamperu, na plažama nikoga, a voda je tak’ hladna da ni šapu ne želim umočiti.
Nalazimo se na jugu Portugala, pored gradića Zambujeira do mar, na 6 hektara prostranom zemljištu. Najbliži nam je dućan na 6 km a prvi asfalt kilometar od nas. A ono ogromno imanje s par kućica je ustvari neka šumetina s kupinama punim trnja i par straćara u njoj. U jednoj od njih žive i naši domaćini. Ako sam dobro shvatio on se zove Jason i Britanac je, a Isabel je Švicarka. Tu je i neki klinac koji ponekad iskoči iz grmlja. Pretpostavljam da im je to sin. Nemaju struje, dakle ništa od mog Playstationa, niti interneta da skidam svoje omiljene serije. I baš kad sam se ponadao da su to svi koje moram upoznati i ljubazno pružati šapu, dotrčao je ON. Rocky. Stasit, jak, zgodan i što je najgore 5 godina mlađi od mene. Da mi oprema još uvijek radi razmislio bih o nekom intimnijem druženju, ali ta su vremena davno iza mene i zadnje što mi treba je neka mlađa verzija mene koja će se motati po mom terenu i oko moje ekipe. Odmjerili smo se i dao sam mu do znanja da ćemo sve među nama rješavati potajno, dalje od ljudi. Pred njima smo gospoda, da ne bi kome koja večera izvisila. I kao da ovo mora biti moja najgora noćna mora niotkud se stvori mala pakosna grabežljivica Kibbels. Povraćalo mi se od Igorovih izljeva ljubavi prema toj šugavoj mačketini. Naivčina nikad ne kuži koje su one prevarantice.

Prokleta ulizica!

Kao što rekoh, “imanje” je puno kupina pa se Ana odmah bacila s njima u borbu koju će neminovno izgubiti. Ali slatko ju je gledati kako se koprca među trnjem mijenjajući oružje s vremena na vrijeme. Mačeta, trimer, pila, škare… sve je to dio njenog arsenala s kojim napreduje jedan kvadratni metar dnevno. Nagrada joj je vatra koju na kraju svakog dana slavodobitno zapali sakupljenim granama i trnjem. Igor se pak primio građevine i u dva je dana oblikovao 30ak stepenica na strmoj padini koja vodi od najviše do najniže točke imanja. Super je taj moj Igor. Prava ljudina.
Da se vratim malo na Rockyja. Šta jest jest, zgodan je. Pametan malo manje. Ali, kao i ja, beskrajno zaljubljen u Igora. Tješi me jedno to da će Igor odavde otići samo s jednim od nas dvojice, a ja znam s kim.
Od prvog dana se nije odvajao od Igora, a njegova je zaljubljenost poprimila epske razmjere kad smo ga prvi put poveli s nama na trčanje. Tih su dana naši domaćini otišli na par dana do nekakve Englenske, gdjegod to bilo, pa su nam na čuvanje ostavili svoje životinje i straćaru.
Izgleda da su Jason i Isabel malo više stacionarnog tipa, jer je Rocky očito bio željan trčanja. Nakon nekih 5 km ja sam se malo umorio, pa sam taktički usporio dok su se on i Igor naganjali po dinama, putićima i plažama. Ana je bila malo iza njih, taman toliko da mogu držati kakav-takav priključak.

Off the grid nuklearna obitelj

To je bio početak kraja. Trčimo, Rocky mu je uz nogu. Ležimo na suncu, Rockyjeva glava mu je u krilu. Sviramo, Rocky mu štima gitaru. Kuhamo, Rocky mu reže luk. I moj divni, naivni Igor puši sve te fore. Boli me, ali okrećem glavu i trpim jer znam da će doći dan kada će ova vatrena romansa proći i Igor se vratiti u svoju sigurnost. Ja ću ga čekati i obješapno prihvatiti nazad. I on je samo čovjek, iako znatno zgodniji od drugih, i on nekada pogriješi, iako je zadnji put to bilo u drugom razredu osnovne škole. Evo samo jedan događaj od prije neki dan. Rocky slini oko Igora i donosi mu štap u želji da mu ovaj baca. Ta glupa igra mi nikada nije bila jasna, ali džukele to valjda vole. Jasno vam je na koji sam se nivo spustio kad sam odlučio pokazati da i ja mogu donijeti štap. Na trenutak sam čak i pridobio Igorovu pažnju, ali u usporedbi s Rockyevim pružanjem šapa i umiljatim maženjima sve je brzo palo u zaborav. Poniziti se mogu, ali toliko baš ne.

A onda mi je sinulo. Smislio sam kako pobijediti sistem. Prvom sam prigodom odglumio da više ne mogu trčati i njih su troje, na Rockyjevu radost, izglasali da me nadalje ostavljaju u kamperu. Divota! Svaki dan par sati solo u miru da prolistam časopise s nekim ljepuškastim kujicama, dignem sve četiri u zrak i spojim svoj Playstation na njihove solare pa se oni čude kak’ nemaju dovoljno struje. Eto vam ga glupani! Požalit ćete dan na koji ste me zamijenili s Rockyjem.

He, he luzeru! Samo ti čekaj...

Kako god, uvukli smo se u neku portugalsku rutinu. Buđenje oko 8 sa suncem, izlazim van i naravno vani je već slinavi Rocky. Odmah pitanja: “Di je Igor?”, “Jel' se ide na trčanje?”. Pusti me da živim prokleta džukelo! Uskoro Igor izlazi i slinjenje je na maksimumu. Svi se nešto motaju do 10 i onda se ide na trčanje ili kako ja to u zadnje vrijeme zovem “Zvončijevo vrijeme”. Njih troje odlaze, a ja ostajem solo, a znate kaj to znači. U detalje neću ulaziti.
Oko 12 se vraćaju, doručak za njih, pokoja mrvica koja im padne na pod za mene. Onda svako ide svojim poslom, a ja se motam okolo i pravim se da sam koristan. Ponekad popodne odu na vožnju biciklima, a to znači samo jedno…extra Zvončijevo vrijeme.
Nakon toga je uglavnom ručera (kombinacija ručka i večere) ako Igor kuha ili splačine ako Ana kuha. Mene nahrane navečer jer kao psi trebaju jesti samo jednom i to navečer. Da mi je znati ko je to izmislio da ga malo propustim kroz šape!
E da, puno mi fali moja veganska pseća hrana koju su mi ovo dvoje zaboravili naručiti, a u Portugal ne dostavljaju. Da, da i ja sam postao vegan pod stare dane. To je dokaz da nikad nije prekasno odabrati zdraviju i ekološki prihvatljiviju prehranu. I ne, ne fali mi proteina. (Ovo dio o veganstvu su mi Igor i Ana naredili da napišem)​

Jedna noćna umjetnička

Navečer Anka Piromanka pali svoju lomaču i spaljuje svoj kvadratni metar kupina od tog dana, pa se kao neko pleme okupljamo oko vatre i gledamo u nju u nedostatku TV-a.
Ma sad kad bolje razmislim, nije tu niti tako loše.