Cres je super & Lošinj je zakon

Igorovi zajedljivi komentari su u crvenoj boji!

Ovaj kamp mi se sviđa. U prošlom sam na trenutak pomislila da ću se pretvoriti u debelog nepokretnog Nijemca i ulovila me jednodnevna depra. Mogla bih ostati u Martinšćici cijeli mjesec, a nisam još ni plažu vidjela. Žmigavac koji smo upravo razbili u drvo zbog loše procjene zavoja već je zaboravljen (nije loša procjena, nego se drvo pomaknulo!). Racionaliziranje ovakvih minornih materijalnih stvari nam više ne pokvare dan. Ljutimo se i vičemo par minuta, Zvonči digne šapu, a onda se vraćamo svome miru. Nagovaram Igora na večernje kupanje, jer je more dovoljno hladno da nakon ulaska osjetila zamru i hladnoću raspoznaješ jedino po dubokim i čudnim otkucajima srca (i po tome što ti je hladno). Sunce je na zalasku i uživamo u bonaci, dok nas Zvonči oprezno pogledava s obale. Usprkos debelom krznu njemu nije ni na kraj pameti staviti šapu u more. Što je sigurno, sigurno je. Eventualno da neki delfin prođe za njim bi možda i krenuo. Nikad nije naučio plivati i njegovo šljapkanje po vodi je i tako komično.

Fuj!

Nema boljeg recepta za san od ohlađenog tijela, pa smo se ujutro probudili puni energije. Moja vizija za taj dan bila je dugo lagano joggiranje od uvale do uvale u smjeru Lubenica i testiranje temperature vode u svakoj o njih (ne moraš testirati, hladno je u svakoj). Igorova vizija je bila istraživanje novih puteva za trkačku utrku Cres & Lošinj Trail Race koju organiziramo krajem listopada. Ne bismo li oboje bili zadovoljni, stvaran je plan ostavio da me iznenadi. Istina je da sam mogla i sama zaključiti da će šetnja biti sve samo ne lagana kada je bez razmišljanja rekao da Zvonči ovaj put ne može s nama. 
Prva uvala Velika Slatina odmah me ostavila bez daha i trčkarala sam uz nju naprijed nazad, vjerojatno da upijem što više (i da te ja slikam), jer sam znala da smo tek krenuli i ne mogu ostati ovdje. Kristalno čisto more na podnevnom je svijetlu je izgledalo kao 100 lajkova na Instagramu. Puteljkom uz more nastavljamo dalje i već zaostajem za gospodinom 'Boli me đon ak krvarim'. Opet smo na njegovom terenu i on se kroz pomalo zarašten kamenjar kreće s lakoćom, dok ja zahvaćam svaki trn i granu. Moja vizija dana još je uvijek relativno istinita i ubrzo izlazimo u novu uvalu Rt Breg. Ovdje nije opcija da ne smočim barem noge. Igor sjedi u hladu i čeka da odradim svojih klasičnih deset minuta divljenja i šetuckanja po plićaku. Iako i u ovoj želim ostati duže obećaje mi da nas čeka još par boljih (lažem, nemam pojma kaj nas dalje čeka) i nastavljamo kroz šumu do uvale kojoj ne znamo ime, ali nadmašuje zadnje dvije (ako ničim drugim, barem po imenu). Bijeli glatki kamenčići, tirkizno more, idilična hladovina i jedna pasara s dvoje stranaca. Ne želimo uznemiriti njihovu nudističku idilu, pa kratko iz hlada gledamo horizont (ja gledam golu strankinju) i nastavljamo prema zadnjoj uvali u kojoj mi je obećano kupanje. Preko stijena se penjemo do nje i ja već u tenisicama uskačem u more jer sam sad veliki iskusni pustolovac i cool je imati takav 'baš me briga' stav. Na sredini uvale strši stijena i vrijeme je da razbijem svoj strah od visine, pa se penjem na metar visine i razmišljam skočiti na glavu ili na noge (najbolje da skočiš u vodu). Iako Igor nije ljubitelj hladne vode, ubrzo se oboje sušimo na kamenčićima kao gušteri. Pet minuta ovoga na dan riješilo bi sve brige (kojih nemamo). 
Tu negdje završava moja stvarnost, a počinje Igorova. Cilj nam je istražiti neki novi put do vrha otoka i krećemo na divlje po siparu i Igorovoj (ženskoj) intuiciji. Jasno mi je da se moramo popeti 400 metara visinske i vidim liticu iznad sebe, ali moja me glupost štiti i razmišljam samo o sljedećem koraku. Pod nogama nam se odronjava kamenje i konačno mi dolazi do glave da smo na nogama već tri sata, kraj se ne nazire, a vode nemamo. Ne hvata me panika, jer par sati nelagode mi nije ništa novo, ali trenutak je za pretvoriti se u kozu (bez komentara) i spretno naći put do vrha. Podvlačimo se pod stijenom pri vrhu i konačno izbijamo na označeni put prema Lubenicama (nažalost ne i prema lubenicama), dok za sobom ostavljamo pogled prema dubini. Pola sata prošlo je u šalama na račun izvrsnog puta koji smo odabrali i već ispijamo svaki po litru vode na trgu u gradiću. Prošlo je već više od četiri sata otkako smo krenuli, noge su labave, a čeka nas još deset kilometara do doma. Ironično, bili smo sretni da nazad idemo po poznatom terenu i moći ćemo ga otrčati. Gazimo po šišarkama i korak nam je sve lakši. Miris borova mi skreće pažnju s kruljenja u želucu i padam u lagani trans koji me drži do doma. Naša lagana šetnja je tako trajala skoro sedam sati.
​
Danas Igor kuha večeru (kao i svaki dan). Njegova je krivica da je dan proletio, a ja nisam imala vremena za obveze kućanice.

Bjež'mo odavde, grozno je!