​Vozim ja brdski bicikl već neko vrijeme. Onako sporadično. Do Igorovih na kavu, na par pustolovnih utrka godišnje, dan prije utrke da vidim jel’ se vrti… i ponekad, ali samo ponekad, odem iz optimističnog pokušaja guštanja u samoj vožnji. Penjem se po gradu na rinzol kao velika dok druge tete nespretno silaze s bicikla, relativno sam dobro koordinirana i dobro tipkam na mobitel u vožnji, ponašam se kao pješak ili auto (ovisno o tome što mi tog trenutka više paše), solidno zaobilazim rupe po makadamu, a najbolje od svega mi ide neprekinuti niz čuđenja “što je meni ovo trebalo” svaki, ali baš svaki put kad dođem na teren za koji je brdski bicikl zapravo namijenjen. Ne, nije mi super taj putić koji je svima super i da, stvarno moram sići 10 puta uzbrdo na stazi koju navodno svi mogu odvoziti. Mučim se uzbrdo, spašavam živu glavu nizbrdo, smisao aktivnosti se niti ne počinje nazirati. Toliko cijeli život slušam da sam talenat za sportove da je jedino logično objašnjenje to da brdski biciklizam nije sport. Ionako se na vožnji osjećam kao djevojka biciklista koja na blistavo čistom rozom biciklu, daleko preskupom za njenu vještinu, okreće pedale u preniskoj kadenci na klasičnim pedalama i ljuti se što joj nije dobro podesio sic. Srećom ja nisam takva djevojka. Moj bicikl je crven! Kričavo crven sa šljokicama!